Fresh Press portal
Nezavisni informatvni portal

Šta se krije iza skandala u Beogradu, zašto je Vučić opasniji od Miloševića, zbog čega Dodik hrabro najavljuje razdruživanje i koalira s Čovićem…

Na Dan pobjede nad fašizmom, svjedočili smo nezapamćenom skandalu u Beogradu. Je li izjednačavanje četnika i partizana, fašista i antifašista, pod pokroviteljstvom Vlade Srbije slučajno i što se krije iza svega?

Razgovarao: M. ILIČIĆ (SB)

– Trend istorijskog revizionizma prisutan je u Srbiji još od kraja 80-ih godina i dolazio je sinhrono sa slomom socijalizma i pobedom nacionalističke ideološke paradigme. Četnici su postupno rehabilitovani u društvu, potom i u značajnom delu istoriografije, najzad i u udžbenicima i školskom sistemu. Revizionističke prakse držali su se svi režimi u Srbiji od Miloševića do danas. Kao i sve grane vlasti – zakonodavna, izvršna i sudska.

blankMILIVOJ BEŠLIN (Foto: Arhiv)

Utoliko je sve što se videlo na akademiji 9. maja u Beogradu bio jedan revizionistički idejni kontinuitet falsifikovanja prošlosti. „Nacionalizam isuviše veruje u ono što očigledno nije tačno“, pisao je slavni istoričar Eric Hobsbaum. Lažna i pervertirana slika recentne prošlosti u dominantnom delu srpske intelektualne i političke elite je već etablirana stvar, unutar nje, četnici su postali mainstream. Skandal je ove godine izazvalo pevanje ljotićevskih pesama na Danu pobede nad fašizmom, a da se nije začula nijedna pesma antifašističkih pobednika. Ljotićevske pesme, dakle, znamenja deklarisanih fašista i ubeđenih kvislinga su zaista označile jedan prelom, jer do sada to u javnom prostoru nismo imali. Time se slala poruka da Srbija odustaje čak i simbolički od vrednosti antifašizma. Ali u društvu vladajućeg nacionalizma nema mesta za antifašizam. Akademija 9. maja je slala snažnu i nedvosmislenu anti-antifašističku poruku.

Izjave o „srpskom svetu“ koje gotovo svakodnevno stižu od visokih dužnosnika Srbije, prije svega ministra policije Aleksandra Vulina, ulijevaju nemir u cijelom regionu, posebno u BiH i Crnoj Gori, koliko su takve najave opasne? Imamo li razloga za zabrinutost?

– Ideja tzv. srpskog sveta koju su lansirali visoki funkcioneri u Srbiji nije ništa novo, već stara ideja velike Srbije koja je bila u osnovi kao pokretački duh ratova i zločina tokom 1990-ih godina. Nakon međunarodne intervencije i Dejtonskog sporazuma, a posebno posle kosovske kapitulacije i Kumanovskog sporazuma činilo se da će ta ideja kao poražena prestati da bude ključna idejna vodilja srpske politike. I posebno imajući u vidu strašne zločine koje je izazvala, genocid u BiH, kao i suđenja bezmalo čitavom vojnom i političkom vrhu Srbije u Hagu. Međutim, već posle promena 2000. Vojislav Koštunica i njegovo okruženje su počeli rehabilitaciju tog zločinačkog projekta, odnosno, velikodržavne ideje, ali ovoga puta ne tenkovima već mešavinom medijske propagande i obaveštajnog rada, kao i čitavog niza političkih i ekonomskih mera. Taj kontinuitet je nastavljen do danas i nije se prekidao ni u vreme vlasti demokrata i Borisa Tadića. Vučić je, posebno od 2018, zaoštrio i brutalizovao tu politiku, jer se u vreme Trumpa činilo da Međunarodna zajednica neće reagovati. Nažalost, takva procena je bila ispravna. Najzad, reč je o veoma opasnoj ideji, svaka velikodržavna ideja na Balkanu je veoma opasna i ima tendenciju da se pretvori u sukob sa nesagledivim posledicama po milione ljudi. Razloga za zabrinutost je na pretek.

U isto vrijeme, sve češće od člana Predsjedništva BiH Milorada Dodika čujemo najave o razdruživanju i odvajanju Republike Srpske od ostatka države. Postoji li „pakleni“ plan Beograda i Banje Luke ukoliko Srbija konačno prizna Kosovo?

– Ne znam da li postoje tajni planovi i ne bih da nagađam. Mogu da analiziram samo javno iznete tvrdnje. Ipak, potpuno je jasno da Dodik ne bi mogao u Beogradu da govori sve to što govori, da najavljuje raspad Bosne i Hercegovine, a to znači najavljivati početak novog rata, a da nema neku vrstu podrške vlasti u Srbiji. Neka je ta podrška i prećutna, a jeste, ipak je u pitanju podrška. Posebno imajući u vidu da je više ministara vlade Srbije davalo izjave koje su radikalnije i od Dodikovih.

Kada biste usporedili vladavinu Aleksandra Vučića i Slobodana Miloševića, tko je od njih dvojice opasniji po vlastiti, ali i po ostale narode u regionu?

– Slobodan Milošević je krajem 80-ih i početkom 90-ih imao ogromnu podršku javnog mnjenja Srbije. Došao je na talasu srpskog nacionalizma koji je u socijalističkoj Jugoslaviji bio potisnut kao i svi drugi nacionalizmi. Podrška Miloševiću je bila srazmerna oduševljenju ljudi za tu novu političku legitimaciju – nacionalizam. Mešavina te političke snage, vojne sile JNA koja je uglavnom pripala Srbiji kao i intelektualnog angažmana SANU i značajnog dela akademske elite kreirali su jedan sistem koji je direktno vodio u ideju nasilnog prekomponovanja Jugoslavije na bazi „odnosa snaga“, što je vodilo u srpsku dominaciju. Kada to nije uspelo, krenulo se na rezervni plan – zaokruženje srpskog etničkog prostora. Međunarodni metež, raspad SSSR-a i ofanzivnost Miloševića i njegove elite napravili su katastrofalne posledice koje su nam poznate.

S druge strane, Vučića ograničavaju okolnosti da su sve okolne države, osim Kosova, do kraja međunarodno zaokružene, da imaju nekakve sisteme odbrane ili su deo kolektivnih sistema, da su granice priznate… U tim okolnostima on ako to želi da ruši, a ima puno indicija da želi, morao bi nastupiti sa pozicija čistog revanšizma kao krajnje destruktivni faktor. To će u nekom trenutku izazvati reakciju zapadnih zemalja, iako ga za sada uglavnom puštaju da neometano i na različite načine dovodi u pitanje suverenitet susednih država. Unutar Srbije iako izgleda svemoćno, podrška Vučiću je uglavnom zasnovana na sili i klijentelizmu i daleko je to od onog emotivnog zanosa sa kojim su ljudi pristupali Miloševiću. Sve u svemu, drugačije su okolnosti, ali su politika, odnosno, velikodržavni ciljevi nepromenjeni. Veliki problem koji daje snagu aktuelnom režimu u Srbiji je i preslaba i neuverljiva opozicija koja nema pameti i snage da ponudi alterantivni program, već reciklira ultrakonzervativne, proruske i nacionalističke mantre.

Dodik prijeti disolucijom, negira genocid u Srebrenici i javno dodjeljuje odlikovanja presuđenim ratnim zločincima poput Radovana Karadžića i Biljane Plavšić. Što kaže povijest, kako su u prošlosti završavali takvi političari?

– U teoriji je poznato da je negiranje i poricanje poslednja faza genocidne politike. Strašno je što su negatori genocida i obožavaoci osuđenih ratnih zločinaca uspeli većinu ljudi u manjem bh. entitetu politički i identitetski da izjednače sa tim destruktivnim politikama i najsramnijim stranama naše moderne istorije. Umesto raskida sa politikom zločina, oni se upravo trude da ceo srpski narod identifikuju sa zločinom. To je nešto neoprostivo i imaće katastrofalne posledice u budućnosti. Dugoročno, uveren sam, mora se doći na stanovište da se zločin ne isplati i da on ne može biti temelj bilo čije političke delatnosti.

blank

Kako objasniti koaliciju Dodik – Čović uzmemo li u obzir da je Dodikov strateški partner redovan na okupljanjima u Bleiburgu, dok, s druge strane, Dodika svake godine možemo vidjeti na komemoracijama u Donjoj Gradini. Postoje li u prošlosti slične koalicije?

– Nije tajna i poznata je stvar da su četnici i ustaše sarađivali u borbi protiv partizanskog antifašističkog pokreta u Drugom svetskom ratu. Pri kraju rata Pavelić je slao četnicima lekove za lečenje tifusa koji im je tada predstavljao veliki problem. Srpski i hrvatski nacionalizam će uvek biti spremni da sarađuju protiv Bosne i Hercegovine i da rade na njenoj podeli. Od Sporazuma Cvetković – Maček, preko Karađorđeva do današnje koalicije Dodika i Čovića. To je sve jedan kontinuitet. Gložiće se hrvatski i srpski nacionalizam između sebe, ali će uvek nalaziti zajednički jezik na rasturanju BiH.

Žestok ste kritičar nove crnogorske vlasti. Hoće li Vučićev režim uspjeti u svome naumu, prijeti li crnogorskoj naciji nestanak?

– Nacije kao što ne mogu nastati i ne nastaju preko noći, to je uvek proces… Jednako tako ne mogu nestati u nekom kratkom intervalu. Države se lakše rasklope, jer nacije su „zamišljene zajednice“, one postoje u svesti i glavama ljudi. Država podrazumeva konkretne institucije, organizaciju… a sve ono što danas gledamo u Crnoj Gori ide za tim da razori postojeće ustrojstvo države, da je oslabi i obesmisli i u institucionalnom i u ekonomskom i u identitetskom pogledu. Ne bih se usudio da anticipiram posledice marionetske vlade u Podgorici, puno toga će zavisiti od reakcije građanskog društva u Crnoj Gori, ali i od stanovišta EU, NATO-a i SAD-a.

 

Komentari
Učitavanje...

Koristimo tehnologiju kolačića kako bismo vam ponudili bolju uslugu internetske stranice prilagođenu vama. Podaci pohranjeni preko kolačića koji se koriste na internetskim stranicama Društva nikad ne pokazuju osobne detalje iz kojih se može utvrditi identitet pojedinca. Prihvati Čitaj više